Flašu nedavno otvorio a vec je polu prazna
svoje srce je potopio u malu sobu mraka
gde je nekad bila ona, sada tamo sedi sam
napusten bez snova sada vreme leči ga...
Stari viski pije, više časice ne broji
svetlost sveće rane liže ne zna kako da prebrodi
činjenicu da je nema da je nikad neće biti
neće biti kao nekad pa on sporo seče niti
koje drže ga budnim polako tone u san
opijen viskijem ćuti, skriva da želi svoj kraj
svestan, pobeći ne moze, jer sam sebe muči
teski dani tek predstoje jer je slabašan u duši

Um nestaje...on besan je što nema je
Bez nje nema ništa to shvata pa je prestravljen
Svestan je da sećanje na lepo teško nestaje
Sreća je baš težak teg pa zbog nje retko trezan je
Svet je bez nje bedno mesto bez smisla
To su teške teme i zbog njih često je pijan
A snovi mu ostavljaju stvarnost k'o ožiljak
Pa zato po noćima on alkohol toči sam

kraj njega gori sveća, sveća njemu za pokoj
njemu dosta je sveta, zeli paklu biti poklon
oči sklopio od muke svaka nada je nestala
samo sanja njene ruke al' je san tako nestvaran
pa dane broji sporo, k'o drugi ljudi godine
za njega teški ponor a uspon teško postiže
njegov krik u sobi odzvanja, on ne moze da diše
ovakva priča svima poznata, on je postao kliše...

On budi se svuda, a umire budan
Pa samo čeka veče da ga ubije tura
Jos jedna čaša sećanja, još jedna noć bez nje
A one bole gore od najteže povrede
On krije tok misli dok pije svoj viski
Njime hoće da izbriše sve slike što vidi
Zato satima loče, tako sakriva problem
A ako panika počne lako čašica ode
Besan negira stvarnost jer ga nervira stalno
A želi da lepši dan teši ga flašom
Bedan misli da voli, al' nekad istina boli
On voli samo sebe, tek sad vidi taj poriv...
Put prestaje ovde, šum besa je otet
Samo pucketanje ploče i um nestaje opet...
Put prestaje ovde, šum besa je otet
Samo pucketanje ploče i um nestaje opet...